Kaktusi su biljke snabdevene bodljama i prilagođeni životu u pustinji. To je ono što većina nas zna o kaktusima. To je samo delimično tačno.
Aloinopsis
Ancistrocactus crassihamatus
Astrophytum myriostigma Lem
Aztekium
Acanthocalycium
Aylostera donaldiana
Većina kaktusa pripada velikoj grupi biljaka koje smo nazvali sukulentne biljke ili mesnatice-zbog mesnatih, uglavnom, listova koji sadrže veliku količinu vode. Tu su osim kaktusa i Aloe, Agave, prkos ali i neke biljke koje su veoma retke van svoga stanista i mnogima nepoznate. Pošto u prirodi postoje i neke druge kopnene biljke ili na primer alge koje takode sadrže veliku količinu vode (preko 90%), koja je onda razlika između njih i recimo kaktusa. Sukulentne biljke (a među njima i kaktusi) su u stanju da prežive duge periode suše koristeći za to rezerve vode koju sadrže u svom telu. Sukulentne biljke mogu biti i van zemljišta na kome rastu danima ili čak godinama bez fatalnih posledica. One će preživeti dug period čak i bez korena. Poznat je slučaj kaktusa koji su preživeli ceo Drugi svetski rat u podrumu jedne kuće u Poljskoj bez i malo zalivanja. Sukulentne biljke delimo na tri grupe prema tome u kom delu tela čuvaju rezerve vode: u listovima, u stablu ili u korenu. Zadebljale listove imaju na pr. aloe i agave. Zadebljale korenove ima na pr. ceropegia. Kaktusi imaju zadebljalo stablo i tu čuvaju svoje rezerve. Postoji mali broj vrsta koje imaju zadebljali koren tako da i tu čuvaju deo rezervne vode (Peniocereus, Pterocactus, Wilcoxia, Neoporteria).
Cereus Cactus
Cleistocactus
Copiapoa albispina
Crassula piramidalis
Kaktuse možemo uslovno podeliti na one koje žive u pustinjama i one koje žive u tropskim šumama. Ove druge se zovu epifiti i uglavnom imaju tanko pljosnato stablo (filokladije) kojim se naslanjaju na drugo okolno drveće. Čak ispuštaju i adventivne korenove na stablu kojima se bolje prihvataju za svog domaćina. Oni nisu paraziti jer sve što im je potrebno uzimaju iz okoline a ne iz biljke uz koju se penju. Tu spada oko 120 vrsta kaktusa {to je oko 7% cele familije. To su: Epiphyllum, Disocactus, Eccremocactus, Schlumbergera, Nopalxochia, Rhipsalis, Aporocactus i dr. Ovi kaktusi su doneti u Evropu oko 1700. godine i postali su vrlo popularni jer imaju predivne cvetove. Zapravo najveći i najmanji cvet kaktusa nalazimo baš u ovoj grupi. Osim toga mnogi imaju neobičan izgled jer ih oprašuju kolibri.
Crssula muscosa
Denmoza rhodacantha
Dolichothele
Euphorbia obesa
Kaktusi su veoma velika grupa biljaka. Smatra se da ih ima izmedu 1500-2200 vrsta sa velikim brojem podvrsta, varijeteta, formi i kultivara. Kaktusi su po veličini druga familija koja naseljava samo "Novi Svet”, tj. Severnu, Srednju i Južnu Ameriku (prva su Bromeliaceae, tj. familija ananasa). Nalazimo ih od Kanade na severu do Patagonije na krajnjem jugu Južne Amerike. U Andima se penju do visine od 5000m. Naravno ovako veliko rasprostranjenje znači da su vrste prilagodene različitim uslovima pa nije čudno što su kaktusi već na prvi pogled vrlo različiti. 1985 je u Guinness-ovoj knjizi svetskih rekorda zabeleženo da je jedan kaktus (Saguaro - Carnegia gigantea) u pustinji Sonora bio visok 23 m (kao zgrada od 8 spratova). Postoje još neke vrste isto tako moćne kao saguaro. Izračunajmo koliko su teški ovi giganti. Ako voda sačinjava oko 90% težine tela tada će deo stabla dužne 1 m i prečnika 30 cm biti težak oko 70 kg. Ako uzmemo da je na pr. Pachycereus weberi visok 15 m i da ima preko 70 debelih grana dolazimo do toga da bi ovakva biljka trebala da bude teška oko 25 tona. To je teže od najveće životinje na Zemlji - grbavog kita. Za najmanji kaktus se smatra Blossfeldia liliputana iz Argentine čije telo u prirodi retko prelazi 1 cm.
Echinocereus
Echinofossulocactus densispinus
Epiphyllum ackermanii Haw
Faucaria trigrina
Kaktusi se od ostalih sukulentnih biljaka i biljaka uopšte razlikuju po postojanju areola. To su one male izbočine sa kojih polaze bodlje. Šta su areole? Na osnovu naučnih istraživanja zaključeno je da su to promenjeni bočni pupoljci (koji postoje kod svih biljaka u pazuhu lista) koji umesto da formiraju na pr. grane- formiraju bodlje. Ako malo bolje pogledamo telo kaktusa primetićemo da se areole nalaze na vrhovima malih izbočina koje nazivamo tuberkule. To su u stvari uvećane lisne osnove. Kaktusi nemaju listove- to je samo delimično tačno. "Primitivniji” kaktusi- Pereskie imaju prave listove ali i bodlje. Smatra se da su kaktusi kakve poznajemo danas nastali od biljaka koje su bile slične Pereskiama. Ne zna se mnogo o evoluciji kaktusa jer fosila praktično nema pošto telo katusa koje sadrži tako veliku količinu vode nije dobro za fosilizaciju. Takođe listove (ali redukovane) nalazimo i kod nekih 0puntia. Većina kaktusa živi u pustinjama i polupustinjama gde je količina vode veoma ograničena. Kako se biljke koje nalazimo u pustinjama ponašaju? Različito. Neke proklijaju i donesu cvet, plod i seme za veoma kratak period dok vode ima u tlu (posle kiše). Druge izbace listove posle kiše i žive dok ima vode u podlozi a zatim odbace listove i miruju do sledeće kiše. Kaktusi imaju svoju strategiju- štede i čuvaju vodu u svom telu tako da su aktivni tokom gotovo cele godine.
Lithops
Mammillaria elongata cristata
Mammillaria plumosa
Orostachis
Interesantno je da kad su kaktusi puni vodom ona čini 90-94% težine tela. Izračunato je da je sadržaj vode kod kaktusa koji je zaliven pre dva meseca veći nego kod na pr. paradajiza koji nije zaliven jedan dan. Još jedna interesantna stvar kod kaktusa je brzina kojom usvajaju vodu. Smatra se da ferokaktus može svoje rezerve vode (20 l) da popuni za par dana od trenutka kada je pala kiša. Ali da potroši tu vodu potrebno je oko 40 dana.
Neoporteria
Notocactus
Opuntia rufida
Opuntia subulanta
Šta uočavamo spolja na telu kaktusa? Ono što odmah vidimo su bodlje. Čemu služe bodlje kaktusa? To smo svi verovatno osetili- da se odbrane da ne budu zgaženi ili pojedeni. Postoje naravno izuzeci. Velika kornjača sa Galapagosa hrani se isključivo Opuncijama. Isto tako postoje ptice koje svoja gnezda prave u stablima velikih kaktusa. Osim zaštite bodlje omogućavaju razmnožavanje kaktusa. Pošto se nalaze i na plodovima kaktusa ovi se lako zakače za neku životinju koja se "očeše” o kaktus i plod sa semenima ili deo kaktusa će biti preneti na neko drugo mesto i omogućiti da kaktus naseli nova staništa. Novija istraživanja ukazuju da bodlje štite kaktus i od pregrevanja. Smatra se da bodlje zajedno sa voskom koji prekriva telo kaktusa odbija deo sunčevih zraka i tako snižava temperaturu tela. Kaktusi bez posledica preživljavaju temperaturu i preko 50 stepeni dok je za većinu biljaka 45 stepeni temperatura gde se javljaju ozbiljna oštećenja. Noću se dešava obrnuti proces. Pošto se vazduh hladi brže od zemlje bodlje "hvataju” duge talase koje emituje podloga i tako zagrevaju biljku. Kaktusi koji naseljavaju visoke terene gde je mnogo hladnije obično štite najosetljiviji deo tela- vrh gustim bodljama i dlačicama.
Oreocereus
Pachycereus
Parodia herzogii
Pelecyphora aselliformis
Telo kaktusa može biti loptasto ili stubasto, sa ili bez grana. Na telu mogu biti male izbočine- mamile ili rebra koja takođe imaju ulogu u preživljavanju kaktusa. Koren je često pri površini tla- da bi mogao da upije i najslabiju kišu koja padne. Neki kaktusi imaju jak osovinski koren koji ih pričvšćuje za podlogu. Cvetovi kaktusa su izuzetno lepi, krupni, intezivnih boja. Neki su mirišljavi. Prašični i krunični listići nisu razdvojeni kao kod na pr. lale. Imaju veliki broj prašnika. Mesto gde se formira plod je zaštićeno okolnim tkivom. To je odlika visoko razvijenih cvetnica kao što su perunike ili orhideje. Kaktuse oprašuju insekti, slepi miševi i ptice (kolibri). Oni koje oprašuju insekti obično se otvaraju danju kada su insekti aktivni. Saguaro oprašuju slepi miševi tako da se njegovi cvetovi otvaraju noću. Šta je to što kaktuse ograničava na pustinjske oblasti. Kaktusi bi mogli uspešno da rastu i u područjima sa više vode ali problem je konkurencija. Pošto druge biljke brže rastu od kaktusa oni bi brzo bili zasenjeni od drugih biljaka i ne bi dobili dovoljno svetlosti. Iako ne vole slana zemljišta nalazimo ih i uz obale mora. Iako ne vole hladnoću nalazimo ih i na visokim planinama Južne Amerike gde temperature često padaju do nula stepeni Celzijusovih.
Orostachis
Peireskia
Pelecyphora aselliformis
Pilosocereus
Pseudolobivia
Pyrrhocactus bulbocalix
Osim konkurencije drugih biljaka ograničavajući faktor je i čovek koji je mnoga staništa kaktusa naselio stokom koja uništava posebno mlade biljke. Takođe neke vrste su potpuno istrebljene iz svojih prirodnih staništa neograničenim sakupljanjem biljaka. Zato bi trebalo izbegavati da se kupuju biljke koje su uzete sa svog prirodnog staništa već uzimati one odgajene iz semena u specijalizovanim odgajalištima. Smatra se da jedan Saguaro može živeti i preko dve stotine godina. Za to vreme biljka formira oko 40 miliona semena. Šta se dešava sa njima? Svega 1/4 padne na mesto koje je pogodno za klijanje. Od njih većina biva pojedena od mrava, ptica ili pustinjskih glodara. Od onog malog broja koji uspe da proklija većina biva pojedena . Smatra se da 99% klijanaca strada prve godine života što od životinja što od nepovoljnih klimatskih uslova. Iako kao odrasle biljke odlično raspolažu sa vodom, male biljke su ipak mnogo osetljivije. Klijanac ferocactusa star 50 dana može bez vode da izdrži 9 dana ali ako je star 150 dana može da izdrži bez vode i 70 dana. Šta kaktus krije u svom telu? Ono što je većini odgajivača poznato to je da se kada presečemo na pr. opunciju na preseku pojavljuje bezbojna lepljiva tečnost koju nazivamo mucilaza koja je građena od složenih šećera. Takođe mogu se sa lupom uočiti mali kristali kalcijum-oksalata ili silicijuma. Ovi kristali odbijaju insekte koji pokušaju da se hrane tkivom kaktusa. Boja cvetova kaktusa potiče od posebne grupe pigmenata- betaina koje ima manji broj biljaka. Poznato je da su Indijanci u Meksiku koristili kaktus Lophophora williamsii da bi dobili halucinacije- ovo zahvaljujući meskalinu jakoj halucinogenoj drogi. Lophophora nije jedini kaktus koji sadrži ovu drogu.
Rebutia
Soehrensia
Rhipsalis
Sclerocactus wetlandicus
Solisia
Strombocactus
Kako se sve kaktusi brane? Prva linija odbrane su bodlje. One odbijaju velike životinje da ih ne pojedu. Naravno bodlje nisu efikasne protiv malih insekata i mikroba koji lako prođu kroz njih. Na površini tela kaktusi imaju sloj voska- kutikulu kroz koju većina mikroba ne može da prodre. Brana za insekte predstavljaju grube ćelije "kože” kaktusa koje često sadrže kristale koji ometaju žvakanje njihovog tkiva. Kaktusi takođe imaju i hemiska sredstva zaštite. Kiselost tela kaktusa dosta osciluje u toku dana i noći a to nikako ne odgovara mikrobima koji vole stabilnu sredinu za svoj razvoj. Mucilaza je nejestiva za veliki broj insekata a takode može da začepi njihove disajne organe. Konačno kaktusi sadrže razne triterpene i alkaloide koji mogu biti smrtno otrovni za mnoge mikrobe. Pošto ni to nije uvek dovoljno neki kaktusi su u stanju da se "sakriju”. Vrste koje se svojim izgledom uklapaju u svoju okolinu su male i često bez bodlji. Ovo je pojava koja se naziva mimikrija. Među kaktusima to su na pr. Aztekium, Lophophora, Obregonia i Strombocactus. Boja njihovog tela je slična podlozi na kojoj rastu. Osim toga one su većim delom zakopane u podlogu tako da ih je teško uočiti. Interesantno je kako ove biljke ostaju zakopane. Za vreme sušnih perioda kaktus se skuplja ali pošto je koren ovih biljaka izuzetno snažno vezan za podlogu biljka se praktično uvlači u podlogu. Što je veća suša biljka je sve dublje u podlozi jer tada je drugih biljaka manje pa je i veća opasnost da kaktus postane sočan obrok nekoj životinji.
Soehrensia
Submatucana
Tavaresia
Turbinicarpus flaviflorus
Thelocactus
Trichocereus
Pomenuto je da je broj vrsta od 1500-2200. Odakle tolike razlike u broju? Postoji problem u vezi klasifikacije kaktusa. Prvo, familija je izuzetno velika. Dalje, kaktusi nisu baš zgodni da se seku i suše u herbarijumima. Treće, čak i ako bi ih preparirali kaktusi bi mnogo izgubili od svog originalnog izgleda. Konačno, postoji velika varijabilnost unutar iste vrste pa je neophodno istraživanje neke vrste u svim delovima njenog staništa
Uebelmannia
Wigginsia macracantha
Weingartia neumanniana
Zygocactus
Kaktuse ćemo podeliti na tri velike grupe. Prva su Pereskie- lisnati kaktusi koje se smatraju primitivnijim od ostalih. Druga grupa su Opuncije kojih ima oko 300 vrsta. Ove vrste imaju osim velikih bodlji i male bodlje- glohidije, koje se vrlo lako zakače za kožu. Treća grupa je najveća i u njoj je većina kaktusa koje viđamo u kolekcijama. Ovi čudni stanovnici pustinja su u stanju da prežive gotovo sve na svojim prirodnim staništima. Pružajući hranu i zaklon mnogim životinjama pustinjskog ekosistema, čine njegov bitan deo. Ipak jedina prava opasnost im preti od nas- ljudi. Ukoliko uspemo da sačuvamo prirodna staništa velike su šanse da će njihova bizarna lepota pleniti pustinjama i u vremenima koja dolaze.
